Медитеранске зиме Иве Андрића: преплитања идентитета и другости

ДОИ: https://doi.org/10.2298/GEI2002439R УДК 39:821.163.41.09 Оригинални научни рад

Сажетак

У поређењу летњег и зимског Медитерана Иво Андрић долази до надасве занимљивих наративних решења. Споља гледано, то су, разуме се, две потпуно различите слике. Иста, чини се, није ни сама позорница, поприште збивања, мада исто име носи. Зими све личи на разливени акварел, лети на експлозију светла и химну сунцу. Али, прави смисао приповедног поступка доказује се ипак у јединствености Андрићевог дискурса. Она се открива у чињеници да су наративни и ликовни приступи, у оба случаја, упркос феноменолошкој и тематско-мотивској различитости, у тој мери стилски и методски конвергентни, да се појединости, догађаји, па и књижевни ликови, мешају и преплићу међу собом на исти начин. Ни лети ни зими нису оштро оивичени према осталој стварности, него „све прелази једно у друго, меша се и слива“, како то каже и сам писац. Исто тако, Андрићева наративна стратегија иде за тим да се не успостављају оштре границе између идентитета и нарације екстрадијегетичког наратора, нарација ликова уроњених у приповедани свет и/или ауторског приповедача, односно између индивидуалног идентитета и другости. Јер ако се индивидуална свест не своди на чисто психолошку свест, ако је она истовремено друштвена, културна и идеолошка свест, не може се њен однос према животном избору мислити једино у облику индивидуално-психолошке идентификације. Пре него што је она повод за идентификацију (са собом у облику Другог), Андрићева прича је, у основи, повод једног ширег културног и идеолошког препознавања. И то је, напослетку, циљ позног Андрићевог бекства у други, медитерански амбијент.
Кључне речи: Андрић, Медитеран, реализација метафоре, феномен проживљеног тренутка, идентитет, другост, антропологија књижевности