Подсмевање мртвима и исмевање смрти: црни хумор на епитафима и епиграмима античке Грчке

UDC 398.94:393.7(38) 821.14'02/'04.09-193.6

Сажетак

Важна компонента грчког поимања смрти је црни хумор, најексплицитније изражен на духовитим епитафима и другим врстама епиграма са тематиком смрти. Амалгам смеха и умирања упућује „гротеском, морбиношћу и ужасом“ на црни хумор. 28 У овом раду намера ми је била да предочим однос перма смрти (и животу) у грчкој антици и да побијем широко распрострањени став према коме црни хумор представља било америчку инвенцију 50-их, 60-их и раних 70-их година двадесетог века, или европски изум из тридесетих. Макс Шулц тврди да се црни хумор појавио у Америци у доба нестајања традиционалних вредности. 29 Бројни теоретичари сматрају црни хумор кулминацијом модернизма или самим зачетком постмодернизма. Постоји и струја која почетке ове врсте хумора види у европском надреализму, наводећи да је управо Андре Бретон сковао израз humor noir, карактеришући га као бунтовнички, иконокластичан и усмерен на преиспитивање друштвених норми. Моја је теза, међутим, да традиција црног хумора временски далеко превазилази књижевну и филмску уметност двадесетог века у Америци и Европи, припадајући једнако антици – и то не само књижевном стваралаштву попут Аристофана у Грчкој или Петронија и Јувенала у Риму, већ управо домену народне традиције, култа и ритуала. На ово упућује пре свега несумњива веза између комедије и култа у оквиру кога је античко позориште настало и трајало. Став да црни хумор мора бити ритуално оправдан лежи и у чињеници да је табу којим је смрт окружена толико јак да би несумњиво забранио било какво понашање и шале који нису ритуално оправдани или очекивани. Осим тога, очиту везу између погребног ритуала и црног хумора потврђује управо чињеница да су анализирани епиграми пронађени као натписи на надгробним споменицима. У раним фазама грчке историје за сахране су били особени бројни елементи смеха и радости – шале, погребне игре, плес, чак и сексуални чинови. Са архајским добом ови елементи нестају из погреба, али остају, у веома сличној форми, очувани у ритуалима плодности класичне и хеленистичке епохе. Управо ови ритуали комбинација су оплакивања умрлог божанства (Деметре, Диониса, Адониса) и слављење новог живота. Оваплоћујући специфичан однос према животу и смрти, ритуали плодности истовремено представљају тип удвострученог погреба, бивајући, након рестриктивних закона који су се односили на сахране (а које је увео Солон у шестом веку старе ере), домен у коме су учесници (пре свега жене) могли компензовати улогу која им је у сахранама одузета, односно која је постала контролсана. О овој вези између погреба и ритуала плодности писали су бројни изучаоци античког грчког ритуала.


Повезујући црни хумор са ритуалним контекстом – оргијама, шалама, псовкама – везаним за ритуале плоднoсти – даље се у раду позивам на на чувену Бахтинову теорију карневала, као манифестацију народног погледа на свет. Карневал, опсцене шале и увреде (доње и унутрашње), према Бахтину представљају пародију свакодневног живота која има снагу препорода и обнове. 31 Комплементарна аргументација споменутој Бахтиновој, која не само да се бави антиком, већ и самом генезом карневалског погледа на свет, тј. проучавањем когнитивних процеса који леже у његовој основи, јесте теорија Олге Фреиденберг. И док се Бахтин бави природом и семантиком карневала, Фреиденбергова понире у ритуалну и фолклорну традицију, проучава мит и књижевност трагајући за оним што је изнедрило понашање/реакцију/поглед на свет, који су увек обојени смехом и радошћу, без обзира на то колико је оно са чиме се човек суочава мучно и болно. Став Фреиденбергове је да домен комичног у антици заправо представља когнитивну категорију која је одраз пре-апстрактног и пре-метафоричког мишљења, за које је био особен искључиво двоструки полгед на свет, а управо ова двострукост саткала је свето, сачињено увек истовремено из – озбиљног („правог“) и неозбиљног („изокренутог“). Управо оваква светост као спој „пародичног“ и „озбиљног“ премошћује апсурд који спаја живот и смрт, што управо и јесте тема црног хумора – савременог и оног који сам анализирала на античким епиграмима и епитафима.


Кључне речи: црни хумор, смрт, живот, апсурд, култ, култура

Објављено
30.10.2018.
Како цитирати
(SERBIA), Lada Stevanović. Подсмевање мртвима и исмевање смрти: црни хумор на епитафима и епиграмима античке Грчке. Гласник Етнографског института САНУ, [S.l.], v. 55, n. 1, p. 193-204, oct. 2018. ISSN 2334-8259. Доступно на:
<https://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/647>.
Датум приступа: 01 mar. 2024
Број часописа
Секција
Научни радови