Етнологија у медијима транзиционе Србије

УДК 316.774:39(497.11)"2001/2007" 32.019.5:39(497.11)"2001/2007"

Сажетак

Струјање знања и порука спроводи се у многољудним друштвеним заједницама преко читавог низа институционализованих канала комуникације и друштвене социјализације, који – макар одавали утисак демократичности и доступности због своје опште присутности – и у 21. веку већином функционишу захваљујући, пре свега, ограниченом броју креатора и медијатора знања и информација. Јавно комуницирање у савременим друштвима и даље није до краја двосмеран процес, те се масовна комуникација и јавни говор у највећој мери реализују у виду одашиљања порука и знања од стране друштвених елита ка масама, при чему елите, захваљујући таквој јавној комуникацији, конституишу јавност са циљем уређења социјално релевантних односа у друштвеној заједници. 1 Оваква се, социјално условљена комуникација обавља путем читавог низа друштвених и културних установа, од религијских организација до образовног система, међу којима све важније место заузимају средства масовних комуникација. Медији, као проводници културних и иних порука различитих друштвених и културних елита, у одлучујућој мери обликују не само јавно мњење, већ све више и свакодневицу и начин живота чланова друштва. Ова посредничка функција медија условљава да они не приказују пресликану слику стварности, већ селектовану и друштвено конструисану репрезентацију збиље. Таква природа средстава масовних комуникација води ка томе да они не могу аутоматски рефлектовати свет и стварност; напротив, долази до културно и идеолошки условљеног „састављања“ света и стварности. 2 Природа информација и реалности која се путем медија десеминира друштву условљена је на тај начин социо-културном констелацијом у оквиру заједнице у којој медији функционишу. Системи масовних комуникација и њихов садржај не могу искакати у великој мери ван референтних друштвених оквира, зацртаних од стране елита одређеног друштва. Не почетку новог миленијума, постиндустријске развијене земље труде се да себе представе као „друштва знања“, у којима се као најзначајнији национални ресурси виде знање, образовање и наука. У којој мери ово званично стремљење (често и ауто-репрезентација), не само у развијеним земљама, кореспондира са светом који се путем медија подастире јавности, као и са порукама и информацијама које се масовно одашиљу, односно, у којој је мери медијска култура, те свет који еманира из њиховог комуницирања истовремено и свет науке? Без амбиције да разреши претходну недоумицу, осврт који следи покушаће да укаже на карактеристике емергенције научне информације и света науке (конкретно етнологије/антропологије) у медијску сферу транзиционе Србије, и то пре свега имајући у виду присуство истраживача Етнографског института САНУ и резултата њиховог рада у медијима последњих година, пригодно се осврћући на ову тему поводом 60 година постоања Института.