Човек или натчовек: концепт хероја у античкој грчкој религији и/или политици

UDK: 316.72:2-264(38) 393(38) 821.14'02:398.22 321.01(38)

Сажетак

Реч херој пољављује се у старогрчком у два значења. У једном значењу користи се за означавање дивинизованог бића које је живело животом смртника, али је, због заслуга или неког значајног дела, након смрти заслужило божански статус. Према археолошким изворима, трагови овог култа појављују се од постхомерског доба, тј. од X пре н. е, с тим да херојски култ постаје нарочито популаран од последње четвртине VIII века. Бум откривања херојских гробница и њихово претварање у светилишта коинцидирају са појавом и развојем полиса (држава-градова) у VIII пре н. е. То наводи на закључак да увођење овог култа стоји у вези са променама у домену друштвеног живота и стварањем нове политичке организације. Аргумент у прилог овој тези препознатљив је у природи и функицији хероја, који су статус бесмртника стицали управо захваљујући заслугама за оснивање градова и доношење закона. У том смислу, ови култови су служили као оправдање и подршка за успостављање нове друштвене организације, која се од тог тренутка више није заснивала на крвном и племенском сродству.

Једно од питања којима се у раду бавим јесте и то да ли се херојски култ развио из култа предака. Наиме, не ради се само о томе да постоје бројне паралеле између погребних ритуала, култа предака и култа хероја, већ је дошло и до преношења делова ритуалне праксе из једног култа у други. Реч је о агонима, надгробним надметањима која су се одржавала као последња ритуална етапа на сахранама племства. Дакле, паралелно са законима који су рестриктивно утицали на раскош и изразито јавни карактер традиционалних сахрана (прописи су налагали одржавање процесије у рану зору, ограничен број нарикача, умереније приношење жртава), неке су етапе погребног обреда пренете у култ хероја. Како показују истраживања погребних ритуала у античкој Грчкој, контрола над мртвима и ритуалим који су њим посвећени, заправо увек представља и контролу над живима. Оно што је важно нагласити као разлику између култа предака и хероја, то је да се први култ заснива на крвном сродству и вери у божанску моћ предака, а да је други диркетно повезан са политичким променама, са опадањем моћи породичних кланова и са новом државном организацијом, којој је овај култ и требало да послужи као подршка у сфери религије. Иако култ хероја није заснован на крвним везама, социјална фукнција оба култа је идентична – оснаживање друштвеног поретка и религијско оправдање солидарности групе која је загарантована подршком дивинизованих покојника.

Друго значење речи херој односи се на чувеног и храброг ратника, који је спреман да положи живот како би стекао бесмртну славу и наставио да живи у социјалној сфери, у сећању својих потомака. Овај епски наратив био је експлоатисан много пута у току грчке историје, послуживши као прикладна матрица за конструисање идеала храброг ратника, спремног да погине за своју отаџбину кад год је то неопходно. Овај наратив је повезан са једним од два концепта смрти која су постојала у античкој Грчкој. Наиме, насупрот идеји да је смрт ужасна и страшна, постојало је и схватање да постоји смрт која је лепа. Управо је то смрт хероја, војника и ратника, по могућству – младог, који, уместо да стари и умире полако, полаже свој живот на олтар отаџбине док је још у пуној снази, стичући на тај начин бесмртност. 

Нимало не изненађује што је овај идеал настао у епској поезији, која – уосталом – и слави велике подвиге. Не треба заборавити колико је значајна улога била епске поезије у образовању у античкој Грчкој, и то не само због преношења знања, већ пре свега због вредности које је славила, а које су учествовале у обликовању културе и јавног, дакле – политичког живота.

Осим у епској поезији слављење херојског идеала може се пронаћи у надгробним беседама на јавним сахранама атинских војника. Чувени пример једне такве беседе је Периклов говор након неуспеле Сицилијанске експедиције у којој је изгинуо велики број Атињана. Ово сухрану је антински државник искористио за мобилизацију нових војних снага и промовисање рата, не жалећи толико за покојницима, колико славећи смрт ратника. Иначе, реторски жанр надгробне беседе се појавио управо у Атини у доба полиса и представља књижевну инвенцију насупротн народној традицији тужбалица. Према антинском предању које је креирано истовремено када и ова врста беседе, одржавањем оваквих говора поштован је „закон предака“, премда се потпуно поуздано зна да се радило о иновацији и да је ова флоскула требало да послужи само да би обезбедила кредибилитет новој врсти обраћања на јавним сахранама.

Упркос очитој разлици између два значења која је покривала реч херој, несумњиво је да су од доба оснивања полиса, оба хероја била коришћена од стране државе (полиса) и употребљена за политику која је вођена. Анализа представља само део комплексних односа у сфери ритуализације смрти (у историјски омеђеном и у том смислу специфичном културном контексту), једног од највећих табуа живота, који је, као што је то очито у античкој грчкој историји, још од античког доба, као и данас (наравно коришћење механизам и митолошких матрица у ратничкој идеологији, како су то показале изврсне анализе Ивана Чоловића, разликују се у зависности од конкретног културног и историјског контекста) отварао простор за бројне манипулације.

Кључне речи: херој, полис, религија, арустократија, демократија, опска поезија