Слике прожимања: Драгана Радојичић, Слике из Боке

Сажетак

Слике прожимања

Драгана Радојичић, Слике из Боке

Етнографски институт САНУ, Београд 2008, меки повез, 1-170.

Заједничко културно наслеђе јужнословенских простора много се чешће током последњих деценија испостављало као елеменат разграничавања него, што би било логично и очекивано, као фактор мирољубивог и толерантног суживота локалних заједница. Својатање историјског наслеђа постало је једна од примарних политичких стратегија стварања националних држава, чије су елите, све од реда, са својеврсним цинизмом гледале и на најмање наговештаје југоносталгије. С друге стране, поједини ангажовани интелектуалци (барем у Србији), као да су били задужени за поништавање сваке ,,илузије“ о аутентичности локалних традиција и предања. Потоње су доследно и систематично проглашаване манипулативним конструктима, без икаквог објективног утемељења и вредности. Међутим, и они који су ,,нову“ традицију конструисали и они који су се здушно бавили њеним обесмишљавањем били су подједнако удаљени од реалног живота културног наслеђа и његових носилаца. Нови колективни идентитети, који су у постсоцијалистичком периоду настајали у региону бивше Југославије, јесу били подложни манипулацијама, али им је тежња и извориште била аутентична потреба за сопственим, личним и националним позиционирањем у глобалном свету.