Смрт, сузе, смех и моћ

Сажетак

Смрт, сузе, смех и моћ

Приказ књиге: Lada Stevanović, Laughing at the funeral: Gender and Anthropology in the Greek Funerary Rites, Посебна издања Етнографског института САНУ 69, Београд 2009

Може се рећи да заокупљеност антрополога ритуалом делује скоро подједнако мистично као и ритуал сам. Покушај да се разуме и објасни ритуално понашање често произлази из потребе да се дешифрују сопствени културни, интелектуални, емотивни и спознајни кодови, те да се у ритуалу пронађу одговори на универзална питања људског/сопственог бивствовања. Може се, такође, скоро без резерве рећи да је извориште сваког ритуала чињеница смрти, која је на различите начине присутна у сваком сегменту људског живота. Било да је реч о обичајима који прате календарску годину или о онима који припадају животном циклусу појединца, било да се ради о традиционалним или о модерним светковинама, у структуру њихових ритуала је уграђена реторика односа живота и смрти, као и свих других амбиваленција и мултиваленција које из овог односа произилазе. Уосталом, и чувени француски танатолози, као што су Луј Венсан Тома (Luis, Vincent Thomas) Филип Аријес (Philippe Aries) и Едгар Морен (Edgar Morin) писали су о смрти као изворишту целокупне људске културе, чији симболички системи често почивају на потреби савладавања, суочавања или избегавања чињенице сопственог ограниченог трајања у несагледиво дугој линији историјског и метаисторијског времена.