Arhivi bezbednosnih službi kаo etnogrаfski teren

Сажетак

Arhivi bezbednosnih službi kаo etnogrаfski teren

Професорка Сити Универзитета у Њујорку Кетрин Вердери је била међу првим америчким антрополозима која је своју експертизу почела да гради у исто- чној Европи бавећи се комунизмом и постсоцијалистичким друштвима. Прославила се књигама What Was Socialism and What Comes Next (1996), The Political Lives of Dead Bodies: Reburial and Postsocialist Change (1999), The Vanishing Hectare (2003), Peasants Under Siege: The Collectivization of Romanian Agriculture 1949- 1962 (2011) и многобројним текстовима који за тему имају анализу различитих аспеката социјалних и политичких трансформација из социјализма у либерану демократију на простору источне Европе. Њена теренска специјализација везује се за простор Румуније, где је најпре истраживала земљишне односе и појам сво- јине у комунизму с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година 20. века. Њена најновија књига, која је предмет овог осврта, анализира интринсични еле- мент комунистичких (и не само комунистичких већ свих тоталитарних) уређења – улогу тајних безбедносних служби у друштву. Прецизније, књига проучава како су тајне службе конструисале идентитет и перцепцију грађана Румуније, као и општу друштвену атмосферу. Књига такође открива једну интересантну, чак белетристичку димензију теренског рада америчке антрополошкиње која је годи- нама праћена и истраживана од стране чланова тајне службе румунске Секурита- тее. Она представља сведочанство не само о једном тегобном времену које је за нама, и које по себи јесте важно, већ и о томе како истраживаче и друштво које они проучавају виде и анализирају тајне службе. Иако то није примарни акценат књиге, она може бити читана као дневник тајних служби о антрополозима и етно- лозима (истраживачима уопште), или пак као нека врста њихове тајне биографије. Књига сажима непрегледне странице архивске документације безбедносних слу- жби које су за циљ имале детаљну тајну анализу друштва и процену друштвених кретања, људи и процеса, што методолошки доста подсећа на оно што чини окос- ницу професије социјалних антрополога. На тај начин архиви и архивска грађа могу бити виђени не као извор већ као место продукције знања и складишта или генератори социјаних односа (Verdery 2014, 5).