Mаske i metаmorfoze ženske kreаtivnosti - ‘Lutkа’ Milene Pаvlović Bаrili

DOI:10.2298/GEI1502395Ј; UDC:75(497.11)"19"

Сажетак

U radu se analizira slika Lutka Milene Pavlović Barili u kontekstu antropologije likovne umetnosti i feminističkih studija. Fantazmatske figure na slici posmatraju se kao simboli transformacije i poigravanja sa rodnim i polnim identitetima, a njihovo dramsko „maskiranje“ kao platforma za pronalaženje celovite kreativne ličnosti koja ironizuje biološku „specijalizaciju žene''. Naziv Lutka upućuje tumača u pravcu razmišljanja o rodnim ulogama, jer je lutka obavezna igračka devojčica, koja ima funkciju pripreme za materinstvo i kućne poslove, ali poseduje i status (lepog) objekta kojim se manipuliše u muškom svetu. Spajanje tela „lutke“ i muške glave se može posmatrati kao vid revolta i borbe za prevazilaženje inferiorne pozicije. Muška glava svojom veličinom i odvažnošću potiskuje u drugi plan telo/objekat lutke-devojčice, ona kao simbol „muške inteligencije“ dodeljuje subjektivitet „lutki“ i željenu superiornost u svetu muške dominacije. Lutka sa odlikama muške moći istovremeno prikriva i naglašava ranjivost i društvenu marginalizovanost ženskosti, koja u želji za samorealizacijom može upasti u zamku oponašanja muškarca, što je borba za sticanje moći, ali i priznanje sopstvene/ženske nedostatnosti i inferiorne pozicije. Međutim, nago muško telo, lišeno lica i ruku – te time subjektivnosti i delatnosti – pretvoreno u (lep) objekat i potisnuto u drugi plan, naglašava dvosmislenost odnosa „muške“ i „ženske“ pozicije, te otvara mogućnost raznolikih tumačenja ove slike u okviru teorija roda, polnosti i kreativnosti.

Ključne reči: antropologija likovne umetnosti, feministička teorija, vizuelna naracija, maska, rodni identitet, subjektivitet, Milena Pavlović Barili