Од центра до периферије, и обратно: политика топонима у транзицијској престоници

UDK: 811.163.41'373.21 81:32

Сажетак

У раду се разматрају карактеристике политике (пре)именовања уличних топонима у Београду од почетка деведесетих година до данас, која се посматра као део идентитетских политика у транзиционом друштву којима се историја и географија уписују у „градски текст“, чинећи их интегралним делом људске свакодневице. Културно формативни карактер градског текста (и архитекстуре) престонице превазилази оквире самог града с обзиром на централно место главног града у симболичкој географији нације, те он утиче и на обликовање „националног текста“ и сведочи о садржају и стратегијама nation-building-a у одређеном периоду. У току преко петнаест година „топонимске транзиције“ у Београду уочавају се различите фазе и особености уклањања и инсталирања различитих јавних симбола, како у смислу садржаја, тако и начина овакве иденитетске (ре)конструкције. При комплементарном процесу истовремене комеморације и декомеморације симбола у урбаном тексту, од самог очетка деведесетих година до данас, као константа се јавља углавном конзистентна декомеморација појмова и особа повезаних са конкретним историјским периодом и идеологијом, док комеморација показује варијабилност у смислу вредности и порука које новоуспостављени топоними носе са собом. За разлику од већине других транзицијских престоница, у главном граду Србије не долази до свеобухватне „рестаурације“ пресоцијалистичког уличног називља – нити у једном од таласа преименовања, симболички повратак на (претпостављено) старо/традиционално се не показује као политички довољно опортун, и иако се интервенција у градску топонимију најчешће легитимише прошлошћу, она заправо представља савремени израз политичке воље која топонимску баштину обилно редукује, рециклира и селективно реинсталира. Прекрајање овог сегмента градског текста углавном се врши преко ревизије (најчешће без реституције) одређених топонима, и кроз идентитетске политике које иницирају политички пригодан трансфер топонима на симболичкој и просторној релацији центар – периферија градског (и националног) текста – „ревизија без реституције“ топонима циљано „чисти“ централне и историјске делове престонице од неподобних јавних симбола потискујући их ка периферији, где се временом новоозначени центар просторно све више шири и симболички потире проскрибовану баштину на маргине и градског и националног тескта у симболичку „сиву зону“ и невидљивост. Одсуство епохализма при увођењу нових/старих симбола у јавни простор града убрзава процес просторно/историјске реконфигурације с обзиром да се конструише представа о рутинском и техничком карактеру овог процеа, али и сведочи о несигурности оваквих идентитетских политика које избегавају прокламативну обзнану „промене“ и увођење препорних симбола у централни/видљививији део града (који се, могуће привремено, смештају у рубне квартове градског подручја) – пре него симболичко потврђивање већ реализоване друштвене и политичке промене, најрецентнија преиначавања (бео)градског текста представљају један од агенаса идентитетских политика које кроз просторну легитимизацију одређених вредности и симбола придоносе потенцијалној, будућој, легитимизацији и норматизовању одговарајуће културне конструкције нације кроз друге канале културног комуницирања у друштву. 

Кључне речи: градски текст, урбани топоними, улице, идентитет, Београд, комеморација, декомеморација, центар, периферија