Језик тела: Зорбин плес

UDC: 821.14'06.09-31 Kazancakis N.

Сажетак

Никос Казанцакис, писац критског порекла, аутор је популарног романа Грк Зорба, који је извршио значајан утицај на интелектуалце у смилсу откривања шта то они нису и шта је њихово потиснуто ја. Другим речима, понудио је Западњацима прототип ослобођења. Према овом роману снимљен је и истоимени филм, у коме глумац Ентони Квин подучава плес, представљајући Грчку као земљу снажних, страствених и спонтаних емоција.

Ничеов контраст између Аполона и Дионизија, и различитости у погледу на свет, представља суштину Казанцакисовог дела. Аполон – писац, представља дух рационалности и реда, док, Дионис – Зорба, представља дух екстазе и спонтаности живљења. Очигледно да је Ниче имао велики утицај на Казанцакиса: Зорбино понашање се може посматрати и као рефлексија Ничеових идеја о надљудском.

У суштини, читава прича о Зорби је бајка посвећена идеји о свести и телу коју Казанцакис прижељкује за вечиту Грчку (или Хеленизам), а која треба да представља расу Грка као такву, једну дивну синтезу Истока и Запада. Управо кроз Зорбу, писац успева да приближи Исток и Запад, као појмове и искуства који се могу доживети у пишчевој домовини, на острву Крит.

Научници су, такође, покушали да укажу на извесне политичке конотације садржане у роману. Кроз свог главног јунака, писац поставља питања морала и судбине наспрам слободне воље.

Психолошка анализа Зорбиног карактера може да укаже да главни јунак – који живи и доживљава све снажно као да је први пут, представља сушту супротност свом биолошком оцу, озбиљном, доминантном капетану Мајклу. У многим делима, писац често детаљно описује постепени развој психолошких услова који су довели до потребе за плесом или певањем.

Плес је веома важан у култури Грка, јер се Грци изражавају кроз говор тела. Кроз говор тела, Грци успостављају дијалог између западњачког – Аполонског реда и источњачког – Дионизијског хаоса. Грци живе живот; и као Зорба, њихов рођак, они играју кроз живот.

Очигледно је да су Зорбине приче више повезане са телом и телесним него са главом и мозгом. У таквом контексту, народни плес постаје за Зорбу, и за Грке, примарни вид невербалног понашања, један аутентичан глас, значајнији говор тела, који изражава лепоту и агонију живљења.

Плес, на крају, јесте дијалог тела које поставља питања. Зорба путује кроз живот дишући пуним плућима али одбијајући да гледа око себе. Он подучава уједињење и понос. Плесач разговара са Богом, он говори језиком који не може да се преведе али се може осетити. Као и Грк Зорба, плесач има много тога да каже али пошто се то не може исказати речима, исказаће се кроз плес.

Кључне речи: плес, Грчка, Грк Зорба, Никос Казанцакис