%A (Serbia), Đurđina Šijaković %D 2017 %T (Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом Хиполиту %K %X Античко грчко позориште и позориште уопште, које пружа један посебан искуствени доживљај стварности, у великој мјери користи тијело као свој медиј. Истовремено, тијело суверено влада позорницом, користи сопствене могућности и могућности текста, сцене, пажње гледалишта. Када се ради о трагедији, оно – парадоксално – посједује највећу моћ и позорност када је на ивици снаге, када достигне своје границе, када искушава напор, бол, патњу и смрт. Женско тијело је, не само у антици, перципирано као крхкије, отворено, подложно утицајима и склоније искуству задовољства и бола. Оваква перцепција је само једна од димензија сложеног поларитета у коме је жена другост. Конфликт између мушког и женског јунака је врло често у фокусу драмске радње; код Еурипида је то на начин можда најближи модерној публици и модерном читаоцу. Овај рад је као студију случаја узео Еурипидову драму Хиполит, у којој је жена окарактерисана као δύστροπος ἁρμονία. Овај изопачени склад – оксиморон природе –смјештен је у женском тијелу. Биолошка ограничења приморавају женско биће да се прилагођава, мијења, да са самим собом бива у завади – тако настаје његов унутрашњи конфликт и амбигвитет. У читању одабране трагедије сусрећу се филолошки, антрополошки и културолошки приступ, уз перспективу родних студија. Понуђено читање Хиполита дато је са свијешћу о борби за тијело (или против тијела) у XXI вијеку. Савремена антропологија и друге друштвене и хуманистичке науке све више усмјеравају пажњу на социјалне и културне димензије постојања тијела. Медицина и спорт му дају медијску димензију, бавећи се његовим ограничењима. Са друге стране, тијело данас све више подлеже интерпретацији, дешифровању, виртуелизовању, управо – читању, а све је мање објект (чак и субјект) опажаја, искуства и доживљаја чулним путем. На трагу „соматософске“ мисли да је тијело средство за постизање размјене, комуникације, дијалога, а да је еросу својствена дијалошка природа, те да је у основи еросне жеље – жеља за дијалогом, можемо рећи да је Еурипидова Федра вапила за размјеном и комуникацијом, за разумијевањем и емпатијом – за еросом као дијалогом. Тај вапај и жеља били су смјештени у женском тијелу које је својим стањем, декадентним процесом и на крају поништењем свједочило о неиспуњењу насушне потребе.  Кључне ријечи: Еурипид (око 480–406 пр. Хр.), Федра, жена, тијело, δύστροπος ἁρμονία, сопство и другост, ерос и дијалог.   %U https://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/378 %J Гласник Етнографског института САНУ %0 Journal Article %P 59-73%V 61 %N 1 %@ 2334-8259