Грчко позориште у контексту култа и културе - различити теоријски приступи

UDC 792'02"-05/-04"(38)

Сажетак

Проблематика грчког позоришта и његова повезаност са култом бога Диониса несумњива је. Тема рада је представљање најзначајнијих теорија које се баве овим проблемом, као и мапирање неких метода и закључака савремених приступа антици и то кроз теорије Валтера Буркерта, најпризнатијег савременог теоретичара античке грчке религије, и Жан-Пјер Вернана, једног од представника француске антрополошке школе, на основу чијих је методолошких полазишта написан и овај рад. Антропологија антике представља дисциплину у оквиру историјске антропологије, која настаје на пресеку антрополошки информисане историје, историјски информисане антропологије и историје етнографских и антрополошких истраживања кроз различите дисциплине изучавања антике као што су археологија, епиграфија, лингвистика или филологија. Ове дисциплине се комбинују како би се симулирао етнографски интервју у траженом, античком контексту. Главна методолошка полазишта овог приступа заснивају се на ишчитавању античких текстова уз помоћ других античких текстова, са тежњом да се у истраживање не уписују савремене вредности, што се постиже непрестаним преиспитивањм полазишта истраживача. Грчку, дакле, не треба посматрати као „колевку цивилизације“, а поређење са другим кулурама и искуство у теренским истраживањим везаним за грчку или неку другу културу сматра се пожљним и корисним. Често се прибегава структуралној анализи која подразумева да је појаву могуће разумети само у оквиру затвореног система у коме се сви елементи међусобно условљавају и повезују. Различите методологије међусобно се не искључју. Осим тежње да се стичу нова знања, спречава се и заборављање старих. У том контексту, поред споменутих признатих теоретичара, представићу и рад у свету мање познатог, али не и мање значајног истраживача – изузетног познаваоца старих балканских језика и религије, Милана Будимира. Премда Будимир генерацијски претходи Вернану и Буркерту, његов рад захваљујући изузетном познавању балканских језика расветљава бројне недоумице у вези са позориштем и култом у коме је оно настало. Бавећи се пореклом и почецима позоришта, Будмир је успео да надмаши све оне који су се овом темом бавили углавном на основу фрагментарних археолошких доказа. То му је омогућило и бољи увид у разумевање самих драмских жанрова (трагедије, сатирске игре и комедије), њихових особености и међусобне повезаности. У раду Почеци европске сцене, Будимир је детаљним лингвистичким истраживањима анализирао временске и локалне специфичности култа бога Диониса (пре и после прве грчке колонизације Балкана) и позоришта, ставарајући тако мозаик кроз који је изронила не само комплексна слика овог божанства и култа, већ и самих дрмаских жанрова и појава иманентних и за култ и за позориште, као што је суочавање са силама живота и смрти. На тај начин, ова оригинална и снажно аргументована студија Милана Будимира, коју истовремено одликују и широка перспектива и прецизна анализа дубинских језичких структура и култа, баца ново светло на радове Вернана и Буркерта, не само доказујићи тезе које је поставио и аргументовао Вернан, већ потврђујући и методолошку ваљаност француске антрополошке школе антике којој Вернан припада. 

Кључне речи: позориште, Дионис, антропологија антике, теорије и методе