Два метода контемплације: јога и исихастичка молитва.Оглед из упоредне религије

UDK: 233-852.5Ы 27-534.3

Сажетак

Полазећи од компаративнг модела који Арвинд Шарма зове реципрочна илуминација, овај оглед разматра два контемплативна метода која су се развила у склопу двеју врло различитих религијских традиција, какве су хиндуизам и источно хришћанство. Циљ поређења није валоризовање елемената који се доводе у узајамни однос, већ њихово евентуално појашњење у светлу другог. Будући да је у оба случаја у питању пракса заснована на искуству и знање које из ње произилази, академски истраживач овакве религијске феноменологије мора бити свестан да истражује, пре свега, о чему је ту реч, а не у чему је ствар.

У тексту се разматрају контемплативни метод развијен у Патањђалијевоj Yoga-sūtri, једном од најпознатијих дела класичне индијске филозофије, и исихастичка пракса Исусове молитве (умно-срдачне молитве или молитве срца), која се превасходно разви(ја)ла у окриљу источнохришћанског монаштва. Иако су већ на први поглед уочљиве паралеле између појединих елемената осмочланог Патањђалијевог пута и православног концепта praktikiphysiki-theologia (очишћење, просветљење, сједињење), као на пример – упознавање и руковођење моралним правилима, пажњу привлаче психосоматски аспекти који се везују за положај тела, дисање и окретање чулне перцепције од споља ка унутра, а све у циљу припреме ума, његовог сабирања (концентрација), што је предуслов за јога медитацију и контемплацију, односно за исихастичко тиховање, у коме се молитвено-сабран ум уздиже ка Богу, спуштајући се у сопствено срце, као средиште сусрета с Њим. Занимљиво је да (насупрот популарној перцепцији јоге данас) Патањђали не поклања велику пажњу физичком положају тела, барем не више него исихастички духовници. Као и дисање, Патанђали āsanu тј. положај тела сагледава, пре свега у функцији заустављања непрестаних ‘осцилација ума’, које су препрека његовом усредсређивању, и у том смислу је он и за њега ‘техничке’ природе. Код исихаста се такође уочава корисност одговарајућег физичког положаја тела при срдачној молитви, као и ‘везивање’ даха за име Исусово (зарад лакшег преласка пажње са линеарно-церебралног на ритмични систем даха, односно срца), али се инсистира на њиховом необавезном и искључиво инструменталном карактеру. Наиме, пракса се не препоручује без надзора искусног духовника, и то само као помоћно средство у разгоревању срца, тј. љубави према Богу. 

Суштинско усмерење духовне праксе коју описује Патањђали јесте у ослобађању свести, тј. духа (puruşa), од метафизичког незнања (avidya), које је довело до погрешне идентификације духа са материјалном природом (prakŗti), укључујуци и менталне процесе који су њена најсуптилнија манифестација. Јога је у том смислу дисциплина духовног ослобађања свести, која води до пре-познавања њеног правог идентитета, који пак није условљен материјалним природом нити заваран њеним најсуптилнијим облицима испољавања. Овим остварењем апсолутне слободе прави се, по Патањђалију, ‘еволутивни заокрет’. Његов контемплативни метод, међутим, будући неличан, представља јасан контраст наведеном хришћанском моделу исихаста, који је сав утемељен на личном односу човека и Бога. Хришћански теолошки оквир одређује у сваком сегменту молитвену праксу исихаста, и у том смислу је она неприменљива ван хришћанског контекста, док је Патањђалијев модел лакше ‘уклопив’ у друге духовне и религијске системе, а у неким, касније изведеним, редуцираним формама, и у разне облике секуларне праксе.

Ако бисмо кроз појам слободе дефинисали и једну и другу контемплативну праксу, рекли бисмо да се у случају Патањђалијеве јоге може говорити о слободи од – од незнања о правој природи суштинске неусловљености духа материјалном природом, док се у случају исихастичке праксе ради о остварењу слободе за – за заједништво с Богом у Љубави. Но, управо са становишта религијске феноменологије и у духу поменуте реципрочне илуминације, можемо се даље питати да ли то блажено стање духа (односно свести), у коме је остварена потпуна духовна слобода, није управо оно што чини ‘слика Божја’ по којој је човек створен, а која у крајњој анализи заиста представља ‘еволутивни заокрет’. Ма како се одређивали у односу на ове ‘духовне чињенице’, из ових двеју традиција, неспорно је да удубљивањем у методологију контемплативног процеса у оба случаја, иако са различитим нагласком, открива импресивну слику разумевања унутрашњег света човековог у свој његовој изнијансираности.

Кључне речи: компаративна религија, контемплација, хиндуизам, Yoga-sūtra, источно хришћанство, исхаизам, Исусова молитва