Зашто је писац кремиран? Танатоантрополошки аспекти смрти и сахране југословенског књижевника Иве Андрића

DOI: 10.2298/GEI1301029P UDC: 393.2 Andrić I. 821.163.41:929 Andrić I.

Сажетак

За разлику од државотворне идеологије у Србији с краја 19. века, социјализам није прослављао своје хероје пера као великане нације, достојне да буду овенчани ауром бесмртности. Она је припадала искључиво ратницима и борцима за ново друштво и нови поредак, док је на писцима и осталим уметницима било да га својим делима величају и потврђују. Тема овог рада инспирисана је богатом и до данашњих дана интригантном биографијом и књижевним делом Иве Андрића, који је, захваљујући чињеници да је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, успео да се на известан начин издигне изнад политичко-историјских оквира времена у коме у живео. Он је још за живота постао својеврсни великан, највећи југословенски и балкански писац чије се књижевно дело непрестано отвара новим и новим читањима. У светлу концепта прослављана великана тога времена, посебно нас је зачудила и привукла чињеница да је Иво Андрић након смрти кремиран, а не сахрањен. Ово свакако није био репрезентативни вид поступања са посмртним остацима значајних личности, те у тексту настојимо да анализирамо овај чин и да формирамо одређене претпоставке у вези са њим. Зашто је Андрић желео да буде кремиран? Да ли је то било у складу са његовим ставовима према религији и према смрти или је то била једна од његових тактика којом је трајно и коначно одбио било какво идеолошко и политичко својатање?

Кључне речи: Иво Андрић, смрт, кремација, сахрана, политичка позиција, неприпадање, танато антропологија